Borislava Perić Ranković, najbolja je sportisktinja sa invaliditetom rekli mi mnogi. Od skoro i zvanično Novosađanka, ona je sa Paraolimpijskih igara u Riju donela zlato, a pre toga srebro na igrama u Londonu i Pekingu. Pravi je primer onoga šta se može uz čvrstu i volju i zato je bila jedan od naših gostiju povodom Dana Grada. Sa Borislavom smo pričali o tome kako je izabrala stoni tenis, anegdotama sa treninga i o tome kako provodi vreme sa svojom ćerkom.

Šta treba da ima jedan stonoteniser ili stonoteniserka, koji je recept za uspeh ?

Nema tu recepta. Bitno je da odlučite da ćete time da se bavite, da to želite to je prvi preduslov. Da ćete izdovjiti neko vreme za to. Da to dolazite redovno na treninige, da se odgovorno ponašate ta dva tri sata koliko traje trening. Znači red rad i disciplina a sa tim dolaze i motivi da budete uspešni.

Zašto baš stoni tenis?

Stoni tenis je na nagovor mog prijatelja i sada trenera i selektora Zlatka Keslera. Ja sam krenula da se bavim košarkom u kolicima mi smo dolazlili na Spens svaki dan i on je bio na jednom od tih treninga i nagovorio me da uzmem u reket u ruke i tako je sve krenulo.

Da li ste sebe oduvek pronalazili u sportu ili se ta ljubav javi odjednom ?

Onaj ko se oduvek bavio sportom, kada mu se desi u životu, on sebe počne da pronalazi u tom sportu. Pokušava da se dokaže i pokaže i da se usmeri koliko je to moguće ka sportu jer je sport ono što poznaje. E sad koje su njegove ambicije u toj disciplini to zavisi od osobe do osobe. Znam neke osobe sa invaliditetom koje su bivši fudbaleri i koji su uzeli reket u ruke i nastavili su da se bave sportom.

Koje anegdote sa treninga pamtite ?

Mi smo super ekipa i trudimo se da se družimo i van termina za trening. Čak i sa zdravim sportistima, stonoteniserima imamo taj drugarski odnos. Uvek nam je interesantno kada oni preskaču vijaču u nekom momentu kada je neko mlađi ko nas ne poznaje, da pitamo možemo li mi dobiti vijače kad oni završe. Prva reakcija je da krenu ka nama i onda kad shvate da smo osoobe sa invaliditetom u kolicima onda se samo okrenu i nasmeju i kažu propilvali smo.

Kakvi su vam planovi sada ?

Sada su u toku pripreme za Svetsko prvenstvo. Za sada smo Nada Matić, Mitar Palikuća i ja ostvarili te norme Gorica Popadić iz Beograda i Goran Perlić iz Zrenjanina, čekamo svakog dana te preliminarne liste da vidimo ko je uspeo da se kvalifikuje i da onda selektor i trener naprave program za naše pripreme. Pored toga spremamo se za svetske kupove, prvi svetski kup nam je u martu putujemo u Italiju to nam je priprema za Svetsko pojedinačno koje nas čeka ove godine.

Šta nedostaje iz Novog Sada kada ste na putovanju ?

Meni uvek nedostaje moja porodica odnosno moja ćerkica jer jako malo vremena provodim sa njom. Ali kad sam u Novom Sadu trudim se da to vreme maksimalno iskoristimo i provedemo zajedno. Prošetamo se centrom, odemo u Dunavski, odemo na Tvrđavu, odemo na Štrand. Pošto sam se preslila u Novi Sad na Telep Štrand nam je najbliži i onda idemo tamo igramo košarku na terenu budemo barem sat vremena na vazduhu.

Kada bi Novi Sad trebalo opisati u tri reči, koje bi to tri reči bile ?

Kao osoba sa ivaliditetom prvo bih rekla: Ravan je grad. Pristupačno nam je dosta toga možemo stići i do kafića i do keja nema previše stepenica. Druga reč koja mi pada na pamet je Druželjubiv odnosno društven je grad i u svakom trenutku naići ćete na osobu koja će želeti da vam pomogne. I ono što je počelo da se dešava u poslednje vreme ljudi nas prepoznaju na ulici priđu nam stisnu ruku i požele neke naredne pobede.

Šta želiš Novom Sadu za rođendan ?

Da ostane isti takav. Novi Sad je prepoznatljiv po tome što je druželjubiv. Mi gde god se pojavimo dočekaju nas raširene ruke i osmesi. To je ono što ponesemo kada idemo na neko takmičenje i ono čega se setimo u teškim i prelomnim trenucima. Znamo da nismo sami i da imamo punu podršku naših sugađana.