Povodom Dana Grada razgovarali smo sa Novosađanima koji su okolini postali poznati po dobrim rezultatima ili sjajnim akcijama koje organizuju za druge. Goran Crnojević, Novosađanima je poznat po tome što kao volonter NURDORA raznim akcijama pokušava da olakša život deci oboleloj od raka. Tu se njegovo društveno angažovanje ne završava jer je učestvovao i drugim akcijama poput Kuke dobrote, pomogao je čuvenom stolaru Miletu u svojoj nameri da pravi drvene stolice za hranjenje za decu potpuno besplatno, jedan je od organizatora dolaska dece sa Kosova na sedmnodnevni boravak u Novi Sad, a pored svega toga je stalno zaposlen. Zbog svega toga Goran Crnojević je bio i dobitnik Novembarske povelje koju dodeljuje Grad.

Da li moraš da budeš rođeni humanitarac ili se to vremenom uči ?

Ja bih rekao da možeš i moraš vremenom da postaneš to. Mislim da svaki čovek bez obzira gde je rođen i gde je odrastao može da postane humanitarac, to je nešto što se donosi iz kuće, što zavisi od vaspitanja ta empatija koja se gradi prema drugima. Ne mora to da bude humanitarni rad, to može da bude potreba da doprineseš u bilo kojoj sferi društva.

Kad je kod tebe kliknulo ?

Ne znam tačno od malena sam ja to nekako imao. Kod mene je tu dosta imalo ulogu taj mirniji način vaspitanja. Od malena sam znao da moram papir da bacim u kantu za smeće, da moram da mislim i o drugima. Kada stojiš u autobusu da nisi sam. To se jako lepo vidi po ponašanju ljudi u saobraćaju, odete samo na raskrsnicu kod Futoške i videćete kakvi su ljudi. Kada sam već odrastao onda je kod mene kliknulo da treba nekome i da pomognem i svoj doprinos da dam.

Koja je to prva lepa stvar koju si uradio i da je se sećaš ?

Bilo je to pre nekoliko godina video sam rekalmu za kampanju : Bitka za bebe, heroji ne mogu sami ! To mi je tako lepo zazvučalo i video sam da se odnosi samo na Beograd. Ja sam im onda poslao mejl u kojim sam organizatorima ponudio svoj trud i svoje vreme, oni su mi tad veoma lepo odgovorili ali im pomoć nije trebala. Bližio se svetski dan dece obolele od raka i odlučio sam tu da se priključim. Zato smatram da su kampanje u medijima veoma važne, da ih ljudi vide i da bi se priključili. Jer kad vide da se neko priključio to može da stvori taj domino efekat.

Deluje da lokalni mediji u poslednje vreme daju podršku humanitarnim akcijama ?

Ja iskreno mislim da mediji prate, ali isto tako iskreno mislim da ljude to preterano ni ne zanima. Razgovarao sam sa ljudima koji vode portale. Hronika, nesreća te vesti imaju po nekoliko hiljada pregleda, objaviš nekog humanitarca imaš sto pregleda i to je to. Tako da u tom smislu ne krivim medije normalno je da će da objave vest koja će da se pre nego što će da objave vest koju niko ne pročita.

Koji ti je najupečatljiviji događaj iz prethodne godine?

NURDOR organizuje jako puno projekata i dešavanja i trudim se da u svakom od njih učestvujem. Mislim da su ta neka dešavanja ono što mi obeleži godinu, a ja jako volim kampove to su kampovi od sedam osam dana na koje idemo sa decom.

Kako uspevata da se izborite sa decom ?

Moj krvi kamp je bio ja mislim sa devedesetoro dece u Ivanjici, to je bilo specifično jer reč bila o deci koja su lečena od malignih oboljenja pa je potreban i poseban pristup. Ja sam bio volonter radio sam sportske sekcije sa njima. Kada vam dođe devedesetoro dece plivača i neplivača, i onda devetog desetog dana izađete sa bazena i 50 odsto te dece koja nikad nisu ušla u vodu sada su plivači a druga polovina se snalazi u vodi e tada vam bude srce puno i vidite koliko ste uradili stvarno sam ponosan na to.

Kada dođu stranci u Novi Sad koja su to mesta na koja moraš da ih odvedeš ?

Odveo bih na Petrovarradnisku tvrđavu, u Karlovce, u centar. Pričao bi im o znamentostima Novog Sada o Katedrali o Gradskoj kući, Zmaj Jovinoj ulici. Zanimljivo je naprimer da je najviše tačka nadmorske visine u Miletićevoj ulici. Kada stanete u Zmaj Jovinoj ulici pogledate u Miletićevu videćete jedan brežuljak i to je ta tačka. Stručnjaci kažu da tačka nikada nije poplavljena. Odveo bi ih i u neke druge delove grada Klisu, Detelinaru, Naselje da vide tu usporenost koju smo uspeli da očuvamo još uvek. Uveo bih u market da vide prodavačicu koja kaže dobar dan, takve stvari danas oduševljavaju ljude.

Šta bi poželeo Novom Sadu sa rođendan ?
Poželeo bih da se vrati na stari put i da uspori malo. Sve više mi liči na džunglu na Beograd. Voleo bih da se poradi na tome da se vrati sjaj – to je ono kao kad sam ja bio mali pa me mama odvede u centar na vrbicu i sva deca se tu igraju. Toga nema to se izgubilo zbog samog tempa života.