Jax Jones i Ofenbach su na žurci otvaranja Omladinske prestonice Evrope bukvalno rastavili Spens. To je, bar, moj lični utisak.

Titula Omladinske prestonice Evrope se slavila u subotu, prvo svečanim otvaranjem u Sinagogi, a posle toga i žurkom na Spensu. Kao i sve omladince (ili bar većinu), mene je više zanimalo ko će to doći na Spens.

Posle Nove godine su iz organizacije Opens-a objavili da dolaze Jax Jones i Ofenbach, da je ulaz besplatan, ali je potrebna registracija. Prednosti (dobrog) novinarskog posla su te što uvek i za sve možeš da dobiješ akreditacije. Što me nije sprečilo da se registrujem za besplatne karte (jer nikad se ne zna).

Dve nedelje posle toga saznala sam da ćemo imati intervju sa Ofenbachom i Jax Jonesom i možeš samo zamisliti taj momenat eksplozije u glavi. Vidi, ja znam da sigurno ima i poznatijih i većih zvezda, ali intervju sa Jax Jonesom i Ofenbahom 1. ne može svako da uradi, a 2. ne možeš svaki dan da uradiš. Zato je krenula priprema.

15 pitanja za jedne, 15 pitanja za drugog čekala su subotu i veoma mala mogućnost da se ništa od toga ne ostvari jer menadžment poznatih ličnosti je u novinarskom svetu poznat kao najteži glavnjak svake igrice – od njih sve zavisi.

Bog, univerzum ili pozitivno razmišljanje – nešto od toga me je pogledalo taj dan i uradih oba intervjua u razmaku od sat vremena. Moram da naglasim da su ovo mi prvi pravi intervjui sa izvođačima koje slušamo na Signalu svakodnevno. Letos na Exitu sam postavila 2 pitanja momcima iz Ofenbacha na otvorenom intervjuu, koji je više izgledao kao konferencija za štampu – ali tehnikalije.

Zamisli momenat kad imaš najveću tremu u životu: ispit, diplomski, prvi razgovori za posao ili šta već. To je ništa, ali veruj mi baš ništa u poređenju sa onim koliko sam ja hiperventilirala u subotu samo 15 minuta pre početka intervjua. Nije me sramota da priznam da sam imala tremu, svi novinari je uvek imaju kad rade intervjue sa nekim koga gotive (ako kažu da nemaju – lažu).

So… The moment of truth. Stiže Jax Jones u bekstejdž Spensa, a Tea van sebe. Iskreno da kažem, sad kad se setim ne znam što sam toliko dramila, lik je nenormalno opušten i kul. Nemaš utisak uopšte da je poznata ličnost, uspešan i popularan DJ. Nizak je i presimpatičan mu je naglasak (Britanci, šta ćeš), ali je stvarno kao i svi mi ostali smrtnici.

Čak sam ga i pitala kako je to biti poznat, na šta se dečko nasmejao i rekao ˝Pa ja nisam poznat. Jedina je razlika kada dođem na žurku i pustim pesmu, a posle dođeš ti i pustiš istu tu pesmu – ljudi će misliti da je moja pesma bolja. To je jedina razlika.˝ I u banci je razlika, dodala bih.

Pričali smo o njegovoj prvoj simpatiji koja je poznata ličnost – žuti moćni rendžer. Isričao mi je i svoj najveći blam, kada je bio na masaži i zaspao, pa ga je sopstveni golub probudio. Mada je rekao da je generalno osoba bez srama. Na kraju smo i zaplesali zajedno, naučio me je korake za svoju pesmu Play. Naravno da je pao selfi i tu smo završili druženje.

Cheeeeeeeese

Iako smo pričali ukupno 4 minuta, imam utisak kao da smo 2 sata sedeli na kafi. Kul je Jax. Posle ovoga čekala sam Ofenbach i nastup Jax Jonesa da isprobam one korake koje me je naučio.

Posle ovoga bila sam u fazonu: mogu sad i Bijonse intervjuisati, ne može mi niko ništa! Trema prošla i vreme za Ofenbach došlo. Moram prvo reći da je dosta teško pričati sa nekim ko nema pravilan akcenat engleskog. Nemam ga ni ja, pa je konfuzija još veća.

Dorian (to je onaj plavi) i Cesar (to je ovaj drugi, kovrdžavi) su francuzi i baš onakvi kakve ih svi zamišljaju. Preslatki i pričljivi, sa kotrljajućim r i par dobrih fora.

Imaju i oni loših dana kad smori puštanje Katchi, Party i Be Mine na žurkama, mada se to sve prebrodi isto kao kad se mi obični smrtnici spremamo za izlazak – uz muziku i malo alkohola. Mada im se retko dešavaju takvi dani, bar su mi tako rekli. Dorian još uvek traži lek za mamurluk i nije mi poverovao kad sam mu rekla da jedna čaša mleka leči sve. Cesar sa druge strane pije prokuvanu vodu. Njegov recept još nisam probala.

Znate one dane kad se navučemo na neku seriju pa bindžujemo do iznemoglosti? To je Cesar radio sa Igrom prestola. Prošle godine je odgledao za mesec dana sve sezone, dok je Dorian stigao tek do druge. Što nije tako strašno, ima vremena, poslednja sezona izlazi tek 14. aprila. Ako Cesara pitate svi će umreti u poslednjoj sezoni, ali Beli hodači neće biti na prestolu. Možda će Ofenbach biti, kako oni kažu. Ostaje nam da vidimo.

Od srpske hrane nisu probali ništa (preporučila sam im sarmu i rusku salatu, ofc), a guglaju sebe redovno. Čak su mi rekli da ljudi uglavnom objavljuju ružne slike na kojima su. E pa momci, obećala sam i evo, jedna odlične fotka na kojoj ste:

I pošto ste rekli da su vam fotke na kojima čilirate najbolje, evo još jedne:

I još jednu moram, ovo je poslednja, obećavam.

Ovo je sve zato što sam njima dvojici obećala da ću postaviti fotke na kojima dobro izgledaju, da se razumemo, nema tu nikakvih drugih namera. Pošto mi je ovo da ih treći put slušam uživo (prvi put na Sea Staru u Umagu, drugi put na Exitu), a drugi put da sa njima razgovaram, kako je krenulo sledeći put idemo na kafu. I naravno, sa njima takođe je pao selfi, mislim kako drugačije?


Ouistitiiiiiiiiiiii

Posle toga je otpočelo kolektivno ludilo skakanja po velikoj sali Spensa, ali to ne moram da ti prepričavam, ili si već sam doživeo ili možeš bar da naslutiš kako je bilo. Ako ne možeš ni da zamisliš: na instagram profilu radija Signal, u Hajlajt storijima imaš nekoliko kratkih videa koji će ti sasvim dovoljno dočarati atmosferu.

Do nekog drugog totalno ludačkog intervjua:

Srdačan poy!