Mihail Dudaš je samo jedan od mnogobrojnih Novosađana za primer. Atletičar sa mnogo medalja i ličnih uspeha, neko kome je radio Signal prva stanica kada upali auto, definitivno je neko na koga današnji klinci treba da se ugledaju. Zbog toga smo ga i zvali na kafu i parče torte povodom Dana grada Novog Sada, koji je ove godine napunio 270. godina. (Ne Mihail, Novi Sad.)

Ana: Zašto baš atletika?

Mihail: Ako bih sada iz ove perspektive rekao zašto, zato što mislim da je naj fer sport, nema proguravanja: menadžeri, mama, tata, baba, deda. Ono što si uradio – uradio si, koliko skočiš – skočio si, koliko baciš – bacio si, koliko istčiš – istrčao si i to je jedan od aspekata zašto baš atletika, ako bih gledao sada. A ako gledam u momentu kada sam počeo da se bavim atletikom, sa 6 godina, sigurno nisam razmišljao o tome, nego sam uživao u atletskom stadionu koji je za mene bio veliko prostranstvo, gde možeš puno da trčiš, da se zevzečiš, da se igraš i verovatno sam je tako i zavoleo.

Ana: Zašto atletika sa 6 godina? Mogao si boks, mogao si klizanje…

Mihail: Uf, klizanje… U klizanju i u ovom momentu nisam baš najbolji, jer čim stanem na klizaljke noge mi odu sa strane. Brat moj, koji je 6 godina stariji od mene, je trenirao u tom momentu atletiku, pa sam ja odlazio da gledam kako on trenira, stadion mi je bio interesantan. Prosto: ljubav na prvi pogled.

Ana: Dobar si u dosta disciplina. Kako ti ide đuskanje?

Mihail: Uf, pa zavisi… Od toga koliko je sati, kakvo je društvo tu, koliko se, možda, eventualno u tom momentu, iako sam sportista dam sebi ponekad oduška, alkohola popilo. Ali šta znam… Nekad dobro, nekad loše.

Ana: Znači oko 3, 4 ujutru?

Mihail: Pa nemoj baš 3, 4 ujutru. Dobro je 1, 2… Tada već počinje. A nekada i kod kuće oko 10, 9. Zavisi od situacije.

Ana: Gde je najlepše trenirati u Novom Sadu? Gde se najlepše osećaš?

Mihail: E pa znaš šta ja najviše volim? Najviše volim kej. Ja kad izađem na kej, pa imam tu neki trening, te kilometraže i tako dalje, koji zahteva neko prostranstvo trčanja, ne u krug, nego samo pravo i nazad, meni je kej kuća.

Ana: A gde provodiš najviše vremena što se tiče treniranja?

Mihail: Pa najviše vremena provodim na stadionu ˝Karađorđe˝ preko leta. Preko zime sam na Novosadskom sajmu, tu treniram unutra u hali. Tu provodim najviše vremena, maltene kao kod kuće.

Ana: Gde si najviše vremena provodio ovde u Novom Sadu kada si bio klinac?

Mihail: Ja sam iz Starog grada, tako da sam faktički najviše vremena provodio u Starom gradu. Da li je to bio kej, da li Đokina škola, da li po kvartu… Celo moje društvo, najbolji prijatelji, koji su mi i danas najbolji prijatelji, još od moje pete, šeste godine, Marko Bolinović, Bogdan Stojšić, Jovan Ljiljak, mi smo nekako tu komšije i nismo izlazili iz kvarta nikad. Sa Bogdanom smo se igrali ˝Kraljevi ćoška˝, da sad ne objašnjavam kako se to igra…

Ana: Ma hajde objasni…

MIhail: Pa u svakom slučaju, Vojvode putnika ulica, tamo gde on živi, na ćošku sa kejom ima neka ogradica mala niska. I mi kad smo bili klinci ili on mene isprati kući pa onda on ide kući ili ja njega kad ispratim onda se igramo Kraljeva ćoška. Šta to znači? Znači da se popneš na tu ogradicu i ko izdrži duže taj je kralj. Naravno, igra se uvek par partija i, naravno, ja sam uvek pobeđivao (smeh). Sa Markom je bio fazon što je živeo u prizemlju, pa smo ulazili kod njega maltene kroz prozor. Mislim, celo moje detinjstvo je vezano za Stari grad, za stadion…

Ana: Koliko se razlikuje grad u odnosu na nekada kada si ti bio klinac?

Mihail: Dosta toga se izgradilo, dosta toga se promenilo… Sad kada bih se vratio u te godine pa prošetao gradom onda bih možda mogao realnije da kažem. Nema neke preterano velike razlike, nije se to sad promenilo do kosti, što bi se reklo. To je to još uvek, imaš Stari grad, imaš Grbavicu, Limane, Detelinaru. Svi vode svoju politiku, kao što su i tada. Ta atmosfera koja je bila tada zastupljena po krajevima u Novom Sadu i sada je zastupljena, tako da se možda i nije previše promenilo.

Ana: Kakvi su ti planovi za ubuduće? Šta je prvo što treba da uradiš?

Mihail: Pa vidi, ja se atletikom bavim već 21 godinu. Na svetskom juniorskom prvenstu 2008. sam uzeo medalju, 2009. i 2011. mlađu seniorsku medalju na evropskom prvenstvu i onda 2013. i 2016. evropsku medalju seniorsku. Što se mene tiče, ono što stvarno u životu treba imati je doza skromnosti, ja je imam, tako da sam zadovoljan. Sve ovo ostalo što bi se još osvojilo i što će se osvojiti, nadam se, za mene bi predstavljalo bonus i to bi za mene bilo kao poklon. Moje ambicije u sportu jesu da napredujem, da napravim još bolje rezultate u budućnosti, da zalečim neke povrede koje kao desetobojac uvek moraš da imaš i da eventualno vidim dokle mogu da stignem. Hoću da probijem svoje granice, obzirom na to da su te granice granice Srbije u mom sportu, jer sam oborio državni rekord 14, 15 puta, ne znam ni sam. Voleo bih da oborim bar još 5, 10 puta. Na samim takmičenjima ako bih to odradio, to bi bilo dobro plasmanski, videli bismo da li bi bila medalja ili ne, ali kao i svaki sportista stremim ka visokim plasmanima.

Ana: Šta bi poželeo Novosađanima za Dan grada?

Mihail: Poželeo bih im sve najlepše, od srca. Ja sam ponosan što sam rođen u ovom gradu, odrastao u ovom gradu. Što reprezentujem, pored Srbije, i Vojvodinu i Novi Sad i sve ljude koji su ovde. Nešto što mi je imponovalo je situacija u kojoj sam se našao je kada mi je jedan sugrađanin rekao da je postalo novosadski gledati desetoboj, tako da mi je izuzetno velika čast što je tako. I Novosađanima zaista želim sve najbolje, da budu srećni i zadovoljni, da rade ono što vole i da pokušaju da pronađu što više sreće u svom životu.

Posle intervjua, a pre pevanja. Ženski deo redakcije i Mihail Dudaš. 🙂